SEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz Slovenija
 
RITAM ŽIVOTA
 
Osam sati rada, četiri sata sna, dvanaest sati protesta
Autor/izvor: SEEbiz / Deutsche Welle
Datum objave: 21.04.2017. - 14:11:12
NOVI SAD - Novinarka i aktivistkinja Jasna Žugić iz Novog Sada revoltirana zbog izbornih rezultata, odlazi proteste. Bojan Andrić, apsolvent novinarstva smatra da je izborna krađa bio samo okidač da izađe na ulicu.

Osam sati rada, četiri sata sna, dvanaest sati protesta – tako bi možda izgledala formula onih koji su tog postizbornog ponedeljka presavili tabak i krenuli u obračun sa sistemom. Iz dana u dan šetnja i skandiranje, iz dana u dan nove rute, novi transparenti, kamion i razglas, iz dana u dan pritisak medija, obračun s pozicijom i opozicijom i pregovori sa sindikatima. Iz dana u dan isti zahtev da se svi sklone s vlasti.

„Dan posle izbora jedna devojka mi je preko Fejsbuka poslala poruku ‘Ti se razumeš u proteste, hajde nam pomozi', što je meni bilo smešno, zato što je ispalo da sam ja neki stručnjak za proteste“, priča za DW mlada novinarka i aktivistkinja Jasna Žugić iz Novog Sada, čiji je master rad bio posvećen upravo javnim okupljanjima.

Revoltirana zbog izbornih rezultata, s megafonom u jednoj i diktafonom u drugoj ruci, odazvala se pozivu i krenula na Trg slobode.

„To mi je bio jedan od gorih dana u životu. Nisam se psihički pripremila na to da Vučić pobedi u prvom krugu. Posle sam razmišljala – ali on bi svakako pobedio u drugom krugu, ali do drugog kruga ima još dve nedelje i ja bih se pripremila na to", objašnjava Jasna svoje motive.

Sličnog raspoloženja je tog ponedeljka bio je Bojan Andrić, apsolvent novinarstva. I za njega je izborna krađa neupitna, iako je to bio samo okidač da izađe na ulicu. 

„Ljudi rade za 20.000 dinara, to je nečuveno, ne može da se preživi od tih para i to ljude muči“, priča Bojan za DW. Zato se protestima priključio čim je video najavu na Fejzbuku i, kako kaže, nema nameru da odustane „dok ne bude boljeg života".

Već treću nedelju, život onih koji demonstriraju „protiv dikature“ je na – pauzi. Protest za njih nije „samo" dva-tri sata šetnje. To je celodnevna komunikacija putem duštvenih mreža, to su dogovori, pripreme i pravljenje transparenata. Nepostojanje organizacije, koju s ponosom ističu, jer nema vođa i instrukcija sa strane, ipak im otežava posao, jer se planovi stalno menjaju i prilagođavaju, a nema podele poslova na koju bi mogli da se oslone.

„Ne znamo ni koji su sve poslovi potrebni, tako da sam radila razne stvari: dovozila ozvučenje, agregat, pisala saopštenja za medije, onda vidim da fali redar, pa postanem i redar, ali ono što mi je najvažnije - razgovaram s ljudima o tome zašto je važno reći da ne može više ovako, jer postoji nešto što se zove odgovornost i ne možete da radite šta hoćete protiv zakona i svih procedura, a da za to ne odgovarate“, priča Jasna.

Ritam koji su nametnuli postižu nauštrb sna. I Jasna i Bojan pričaju kako već nedeljama spavaju svega tri ili četiri sata, jer kao i mnogi njihovi saborci, rade više različitih poslova.

„Fakultet je na stend-baju, jer je ovo proiritet, ali pored toga radim i u nekom kol-centru uveče, tako da posle protesta malo sednemo, ispričamo se i dogovorimo, a ja onda idem na posao do osam ujutru. Kad završim s poslom, odem kući, istuširam se, jedem, odspavam nekoliko sati, probudim se vidim šta se dešava na Fejsbuku, izađem na protest i tako u krug“, priča Bojan.

Jasnin krug sada počinje u šest ujutru. U početku, kaže, nije stizala čak ni kosu da opere. 

„Posle sam se uhodala. Ustanem u šest, do devet radim od kuće, onda izađem, do dva završim sve što bi trebalo, vratim se u stan, operem kosu, nastavim da radim, i u pet sam spremna i lepa za protest", kaže Jasna. 

Posle protesta i Novosađani prave kružoke kako bi sumirali utiske i napravili planove za dalje. 

„To traje još nekoliko sati i onda naravno treba malo i da se opustiš i podružiš s ljudima, pa po povratku kući još spremiš šta treba da radiš sutradan. Tako legneš da spavaš u tri ujutru, pa u šest ispočetka", kaže Jasna.

Zbog protesta je na pauzi, kažu, najviše društveni život. Osim dvojice drugova koji su uz njega sve vreme, ostali Bojanovi prijatelji uglavnom su skeptični prema protestima, jer veruju da je dosadašnje iskustvo pokazalo da od njih nema vajde.

„Prvih dana sam imao sam veliku želju da nezadovoljstvo iskažem kamerama i  novinarima, tako da sam davao izjave za nekoliko televizija i novina. Drug koji je bio sa mnom nije želeo da ga snimaju, pa me je jednom prilikom usred pitanja novinarke sklonio od kamere i rekao mi ‘nemoj, brate, molim te više dok sam ja tu“, seća se Bojan situacija s protesta.

Tamo je, međutim, upoznao neke nove ljude, pa sada u šetnju ide i sa njima i veruje da će kada sve prođe, nastaviti da se druže.Nova prijateljstva na protestima je stekla i Jasna, a stara pokušava da uklopi u protestni tempo.

„Kad bolje razmislim, društveni život izgleda super, svakog dana izlazim napolje, šetam se, fit sam, derem se, trbušnjaci su super. Prijatelji zovu na kafu, ja kažem – može, od šest sati idemo napolje da se prošetamo,  a možemo usput uzeti i neku kafu za poneti. Stvarno se tu lepo ispričamo i razmenimo neke ideje“, priča Jasna.

Posebnu draž, međutim, daju oni i dalje nepoznati ljudi koje svakog dana viđa na protestima, a sa kojima se prepoznaje na ulici van protestne galame.

„Sretnemo se u prolazu, prepoznamo, samo kažeš ćao, nasmešiš se i pomisliš ‘okej, ima nas i biće nešto od ovoga", kaže Žugić.

Odakle energije za sve to? Nije mladost, nego revolt, kažu oni.

„Svi smo ekstremno umorni, ali kada dođe protest, neka energija te lupi, urlaš non-stop, osećaš se dobro što to radiš i osećaš se slobodno“, priča Jasna.Tu energiju daju im i ljudi koji im se pridružuju u šetnji, koji ih pozdravljaju sa zgrada i udaraju u šerpe, ljudi koje sreću na ulici i u prodavnicama. Jasna kaže da je na benzinskoj pumpi na kojoj svakog dana sipa gorivo u agregat za protest, nakon zbunjenih pogleda prvih dana, sada već dočekuju s osmehom.

„U kopirnici u kojoj sam štampala priznanja ‘I ja sam Soroš', koja ćemo dodeljivati ljudima koji doniraju novac za proteste, prvo su me pogledali i rekli ‘aha, ovo su Vučićevi', pa je momak iz fotokopirnice rekao 'dajte im popust'. Onda ja objašnjavam da se mi šalimo, ne verujući da ljudi nisu shvatili, pa im kažem 'hajde, budite i vi malo Soroš, dajte nam neki popust'. Onda se on nećka i kaže 'dobro, daću vam, ali nemojte nikome reći', i evo ja ne govorim nikome“, priča Jasna kroz smeh.

Svesni su, međutim, da taj tempo ne može da se održi zauvek. Na ulicama je posle praznične pauze već primetan manji broj ljudi, ali to ih, kažu, neće pokolebati.

 „Ne očekujem da ljudi svakog dana izlaze na ulicu, jer imaju svoje živote, ali to i ne mora biti svakog dana, poenta je samo da se vrši konstantan pritisak na vlast, a to se može i nekim mini intervencijama i akcijama. Samo ako budemo uporni, moći ćemo nešto da promenimo", kaže Jasna.

Bojan dodaje da se nezadovoljstvo dugo akumuliralo i da se čekalo na mlade da pokrenu nešto. Sada, kaže, podrška raste, pa protesti više nisu samo studentski, već su uveliko postali građanski. Novo okupljanje u Beogradu zakazano je za večeras u šest ispred Skupštine, osamnaesti put. 

„To je jednostavno volja i to je ono što nam je svima potrebno. Pružamo otpor, nezadovoljni smo i to pokazujemo. Nećemo da ćutimo i pustimo da SNS i Vučić rade šta rade i da to prođe neopaženo. Voljni smo da idemo do kraja i nema odustajanja", zaključuje Bojan.

Foto: N. Mihajlović / RAS Srbija