DiWagner
SEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz Slovenija
UZ ODLAZAK
 
Zla žena sa cvetom u kosi
Autor/izvor: Dragoslav Dedović, Deutsche Welle
Datum objave: 15.04.2019. - 18:50:57
KOMENTAR - Mirjana Marković je rođena jula 1942. u blizini Požarevca. Njena majka Vera Miletić je tada bila u partizanima. Oktobra 1943. majku je u Beogradu uhapsio Gestapo, mučena je i streljana. Posle smrti su se pojavila i druga, nezvanična verzije priče – navodno su je zbog izdaje streljali partizani.

Otac je bio Momčilo Moma Marković, jedan od vodećih komunista Srbije. On je posle rata bio u vrhu vlasti, a odlikovan je i oredenom Narodnog heroja. Mirjana je odrasla uz babu i dedu po majci, a oca je viđala uglavnom na raspustima. Ako se uzme u obzir još i činjenica da je njena tetka Davorjanka Paunović za vreme rata i sve do smrti od tuberkuloze 1946. bila ljubavnica Josipa Broza Tita onda je jasno da je cela porodica bila čvrsto povezana sa vrhom komunističke vlasti.

Iz osamdesetih i devedesetih ostala je tipična slika Mirjane Marković sa cvetom u kosi – ona je to obrazložila jedinom sačuvanom fotografijom majke na kojoj i ona ima cvet u kosi. Isto tako Mirjana Marković je poznata pod kraćom verzijom imena – kao Mira Marković. Za nju to nije bilo uobičajeno skraćivanje imena već preuzimanje partizanskog imena nastradale majke – Mira.

U Požarevcu je završila gimnaziju. U omladinskoj komunističkoj organizaciji je upoznala mladića koji se zvao Slobodan Milošević. To je bio početak priče o nerazdvojnom paru komunističkih vladara koji su Srbiju usmeravali u kriznim godinama ka ratovima i konfrontaciji sa zapadnim svetom.
Na osnovu brojnih svedočenja može se zaključiti da je Mirjana Marković motivisla svog budućeg muža u pravcu komunističke ideologije. Partijsku knjižicu dobio je 1959. sa napunjenih 18 godina. Njegov otac, pravoslavni sveštenik crnogorskog porekla, napustio je porodicu i ubio se 1962. A njegova majka je sebi oduzela život 13 godina kasnije.

Možda te činjenice objašnjavaju neobično snažnu povezanost Mirjane Marković i Slobodana Miloševića. Ona je odrasla sa streljanom majkom nad kojom je lebdela glasina izdaje i sa stalno odsutnim, moćnim ocem. A on je bio dete sveštenika u socijalističkoj zemlji, a potom i sin samoubica. Ona je završila sociologiju, a on pravo. Venčali su se 1965. Imali su dva deteta, Mariju i Marka.

Sve što se posle dešavalo sa karijerom Slobodana Miloševića moglo bi se sažeti u jednu rečenicu sa ruske Vikipedije: „Biografi podvlače da je Mira Marković imala ogroman uticaj na muža, te da je od čoveka kome su predviđali karijeru upravnika železničke stanice stvorila krupnog partijskog vođu i državnika".

Mirjana Marković je predavala sociologiju na Prirodno-matematičkom fakultetu Beogradskog univerziteta, ali i na nekoliko privatnih fakulteta. Objavila je stotinjak radova iz te oblasti, sastavila dva udžbenika. Njene knjige „Odgovor" ili „Noć i dan" su prevedene na više jezika, ali je milionske tiraže postigla zahvaljujući kineskom izdanju.

Sa usponom njenog muža Slobodana Miloševića vidno je rastao i njen uticaj na sva zbivanja u politici i društvu s kraja osamdesetih i tokom devedesetih.

Njen direktan politički angažman započeo je osnivanjem Jugoslovenske levice (JUL) 1994. Stranka je stalno bila koalicioni partner Miloševićevih Socijalista, okupljala je ljude iz sveta kulture i biznisa, a pokojni novinar Ćuruvija bi rekao i – kriminalce.

Bora Čorba je 1997. u jeku protesta protiv Slobodana Miloševića objavio stvar koja sadrži stihove: „Do haosa i rasula / Sve nas vodi Baba Jula". Time je estradno-rojalistički rok pesnik samo napipao puls naroda. Pomalo s pravom, a pomalo po mizoginoj matrici ljudi su za sva posrtanja Miloševićeve politike počeli da krive njegovu ženu.

Mnogi tvrde da je Ćuruvijino poznanstvo sa Mirjanom Marković i njegovo upozorenje na razgovoru u sedištu njene stranke oktobra 1998. da će novi Zakon o informisanju imati drastične posledice kao i suze Mire Marković i njene optužbe da je Ćuruvija izdajnik njega naposletku 1999. koštati glave. Mnogi smatraju da je ona kumovala i ubistvu bivšeg Miloševićevog mentora Ivana Stambolića ili atentatima na Vuka Draškovića. Ništa od toga nije dokazano.

Nakon petooktobarskog prevrata i hapšenja Slobodana Miloševića, te njegovog isporučivanja u Hag, najpre je u Rusiju pobegao sin Marko, do guše upetljan u požarevačko-beogradske kriminalne mreže. Onda je ubijen Zoran Đinđić.

Mirjana Marković je u Rusiju pobegla 2003. a 2005. je kod kuće optužena za podstrekivanje na korupciju. Predstavnici Generalnog tužilaštva Rusije 2010. godine su zauzeli stav da Markovićeva u toj državi uživa status političke izbeglice, te da je time međunarodna poternica koju su raspisali srpski organi gonjenja za njih nevažeća. Dobre veze sa Kremljom gradile su se deceniujama. Počasni doktorati elitnih ruskih univerziteta svedoče o tome.

Sudovima u Srbiji je trebalo 13 godina da donesu presudu – godinu dana zatvora. O tome je 2018. Tamara Skrozza u Vremenu napisala: „Kada jednu ženu osude na godinu dana zatvora zbog toga što je podstrekivala neku sekretaricu da dodeli stan nekoj dadilji – to je samo jedna blaga zatvorska kazna, ispod zakonskog minimuma, ali uz određene olakšavajuće okolnosti. Međutim, ako se žena zove Mirjana Marković, ako je sekretarka nekada radila u Vladi Srbije, a dadilja nekad čuvala Marka Miloševića juniora – sve je to zajedno slika bede u kojoj se Srbija našla, ogledalo decenijskog propadanja institucija i simbol kratkog pamćenja koje nas uvek previše košta".

Čak je i takva presuda početkom 2019. ukinuta, a predmet vraćen na ponovno suđenje, sa nikakvim izgledima da se opet dođe do presude.

Ne treba da iznenadi koliko je retorike te političarke koju su demonstranti devedesetih nazivali „crvenom vešticom" preživelo sve do danas. Svi koji protestuju protiv njenog porodičnog sistema vladavine u njenim kolumnama u Dugi označeni su kao „horde" i „izdajnici". Tvrdila je da je u vremenu kada je partija njenog muža u gvozdenom zagrljaju stiskala televiziju i dopuštala kao alibi tu i tamo poneki plamičak slobodnog mišljenja u nedeljnicima ili novinama ograničenog tiraža, da su ona i njen suprug od devedesetih izloženi hajci u medijima i da ih je 95 odsto protiv njih. Verovala je do kraja u nemačko-vatikansko-američko-islamsku zaveru protiv Srbije, što će reći protiv njene porodice. Tribunal u Hagu je nazivala „Gestapo našeg vremena".

Za razliku od Miloševića koji je svoj ego trenirao na kanabeu uz viski sa belosvetskim diplomatama zazirući od javnosti, ona je želela da bude u javnosti i revolucionarna i nacionalna i voljena. Imala je mišljenje o svemu. Njena javna reč je često delovala infantilno, ali je u suštini za svakog čoveka kojeg bi imenovala bila opasna.

Sve ove tehnike, proistekle iz ideološke smese nacional-komunizma i ličnog iskrivljenog perceptivnog koda koji je do pola propaganda a od pola paranoja, prepoznatljivi su kao matrica javnog delovanja današnje vlasti. Te obrasce beskrupoloznosti je u naše vreme prekopirao davnašnji koalicioni partner njenog muža i ministar za informisanje, radikal Aleksandar Vučić. Ali i njen vatreni julovac – Aleksandar Vulin.

Može se reći da Mirjana Marković nikada zaista neće umreti – živeće svoj poshumni idejni život u Srbiji dokle god njeni poštovaoci i učenici na osnovu svoje političke moći budu u stanju da nametnu koncept puzajućeg pa i otvorenog revizionizma kako bi preusmerili naše javno pamćenje te toksične epohe devedesetih, u čijem epicentru je bio jedan cvet u kosi. Sve dok politički protivnici po receptu julovskog kolumnizma svakog časa mogu da budu obeleženi kao nečiji lični neprijatelji, čije bi simboličko ili fizičko uništenje svemoćnim „kolumnistima" moglo doneti privremeno razrešenje nekog morbidnog unutrašnjeg konflikta stvarno nasleđe Mire Marković biće itekako živo.

https://www.dw.com/sr/odlazak-%C5%BEene-sa-cvetom-u-kosi/a-48325556